2012-Међународна година задруга

Година 2012 је Међународна година задруга. Међународни задружни савез је отворио посебну интернет страну посвећену  обележавању 2012 године.

Задругарство у САД-Потрошачка задруга:Keweenaw Co-op

 

У граду Хенкок, на полуострву Keweenaw у америчкој савезној држави Мичиген, дуги низ година,од 1973, постоји потрошачка задруга Keweenaw Co-op. На сајту задруге се налазе и информације о  историји задруге, као и  понуди робе. Задруга издаје и билтен. На насловној страни билтена је и информација о 2012. години као међународној години задруга.

Задругарство у САД-Потрошачка задруга: First Alternative, Cornvallis, Oregon

У граду Корнвелису, у америчкој савезној држави Орегон, дуги низ година,од 1970, постоји потрошачка задруга First Alternative. На сајту задруге се налазе и информације о  циљевима и историји задруге, као и  понуди хране.

Задругарство у САД- Фондација: Food Co-op Initiative

У САД постоје организације које се баве помагањем развоја задругарства. Једна од њих је и непрофитна организација, фондација Food Co-op Initiative . Фондација помаже оснивање и развој продавница хране које су организоване као потрошачке задруге за продају хране-  food co-ops. На сајту фондације се налази и страница са линковима ка документима и информацијама који су од користи при оснивању потрошачких задруга.

Идентитет и функционисање задругарства

Текст са промотивног  материјала  Световања: Стање и перспективе задругарства-2, које је одржано на Пољопривредном Факултету у Земуну, 13. 12. 2011. :

Три међународно призната елемента идентитета задруге (1995) по којима се оснивају и послују правна лица у задружном сектору у свету (задруге, задружна предузећа и задружни савези) су: дефиниција задруге , задружне вредности и задружни принципи.

·         Задруга  је аутономна асоцијација лица добровољно удружених да би задовољили своје заједничке економске, социјалне и културне потребе и жеље кроз заједнички поседовано демократски контролисано предузеће.

·         Задружне вредности чине основне (самопомоћ, једнакост, демократија, праведност, солидарност и самоодговорност) и етичке вредности (поштење, отвореност, брига за друге и друштвена одговорност).

·         Задружни принципи су: добровољно и отворено чланство, демократска контрола чланова, економска партиципација чланова, аутономија и независност; образовање, обука и информисање; међузадружна сарадња и брига за заједницу.

Три основне категорије организовања и функционисања задругарства су: задружни покрет, задружни сектор и задружни систем.

·         Задружни покрет чине људи и идеје посвећени задругарству као покрету „за сва времена“ и моделу интересног удруживања „за све људске активности“.

·         Задружни сектор укључује целокупну економију коју воде задруге и задружна предузећа. Он се разликује се разликује од остала три сектора савремене економије: профитног или приватног, јавног или државног и непрофитног сектора.

·         Задружни систем чине задруге другог степена односно савези (алијансе) који могу бити територијални (основни, регионални, покрајински, национални и међународни) и секторски по делатностима у којима послују задруге чланице (пољопривредни, рибарски, потрошачки, кредитни, стамбени, занатски, осигуравајући, здравствени, туристички,...)

Двери о потрошачком задругарству

На сајту Покрета Двери објављен је економски програм Покрета. У документу о потрошачком задругарству пише следеће:  

 Потрошачко задругарство

Сматрамо да поред развоја свих облика задругарства посебно треба радити на  подстицању потрошачког задругарства и његовом медијском промовисању. Иако га постојећи закон омогућава потрошачко задругарство је у Србији готово потпуно замрло. Сматрамо да шири круг потрошача, поготово у градским срединама, треба ближе упознати са повољностима које пружа овај вид удруживања који успешно функционише у појединим земљама. За разлику од малопродајног предузећа коме је циљ остваривање профита за власника, циљ потрошачке задруге је омогућавање набавке разних врста роба члановима задруге по што повољнијим ценама.

Потрошачке задруге могу имати своје запослене. Потрошачка задруга може у име својих задругара на основу збирних потреба набављати робу директно од произвођача заобилазећи при томе једног или више посредника у трговини. Цена коју за робу плаћају задругари је нешто већа него набавна цена јер се из те разлике финансира рад саме задруге (закуп просторије и продајног објекта, основна средства за рад, режијски трошкови, књиговодство, запослени и сл.). Са друге стране, тај додатак на цену може бити знатно мањи него малопродајна трговачка маржа па самим тим и цена знатно повољнија.

Двери ће се залагати за формирање координационог тела и одговарајућег фонда задружног покрета који ће радити на упознавању и повезивању пољопривредних, производних и  и потрошачких задруга, као и прерађивачиких капацитета у различитим облицима власништва са циљем да се обезбеди гарантована дугорочна тражња и постигну повољније цене. Координационо тело поред осталог треба да подстиче дубље задружно повезивање, тј. да омогући премошћавање проблема ликвидности у пољопривредној производњи и преради тако што би подстицало потрошачке задруге на куповину производа у претплати тј. авансно плаћање у што је могуће већој мери.

Залагаћемо се да држава стимулацијама и пореским олакшицама омогући формирање већих потрошачких задруга које би имале своје ланце продавница на регионалном нивоу, па чак и широм Србије чиме би се омасовио задружни покрет и омогућило ширем кругу потрошача да користи погодности овог начина куповине. Овакве задруге би из оствареног вишка у трговини или уз помоћ државе могле постати власници или сувласници конкретних прерађивачких погона како би се омогућиле додатне повољности куповине за задругаре. О свим битним питањима одлучивала би скупштина задругара коју би сачињавали одабрани задругари са локалног нивоа. Скупштина би бирала задружни извршни одбор који би уз евентуално ангажовање професионалаца оперативно водио послове.

Сматрамо да би развој потрошачких задруга и нови власнички концепт кроз подстицање удруживања уопште дугорочно повољно утицали на опште смањење трговинских маржи и смањење броја посредника у трговини.

Кооперативизам као пут економске обнове

Покрет потрошачког задругарствa је алтернатива класичном трговинском предузећу заснованом на приватном власништву и профитном мотиву, у условима тржишне стихије  слободног тржиштa.

Француски економиста Шарл Жид (1847-1932), теоретичар  задругарства и присталица задружног програма потрошачког задругарства-Кооперативизма у књизи: Потрошачке задруге је написао:

Уопштено говорећи , потрошачка задруга постоји кад год се више лица , осећајући исту потребу, удруже да је заједничким средствима задовоље боље него што би то могла учинити личним средствима. Излазило би дакле из ове дефиниције, да свака потрошачка задруга има за циљ производњу, јер да би се подмирила ма каква потреба, треба најпре произвести. И, у ствари, то је заиста циљ потрошачке задруге, али стварно  доспева дотле тек на високом степену свога развитка. За почетак, она се задовољава да купује оно што је потребно њеним члановима: она је трговац дуго пре него што постане фабрикант.

Задружни покрет је покрет економске Узајамности у циљу стaвљања капитала у службу потрошачима и заједнице , а не у служби профита и богаћења приватних сопственика капиталних добара и трговинских ланаца. Покрет потрошачког задругарства је постао економски делотворан оснивањем успешне потрошачке задруге у енглеском граду Рочделу, 1844. Група незапослених ткачких радника  у Рочделу, који су припадали чартистичком покрету а од којих су неки били ученици Роберта Овена, социјалисте-утописте, су, одустајући од политичке борбе, предузели економски корак за побољшање материјалних услова живота  оснивајући потрошачку задругу, засновану на принципима  су усвојени као принципи рада потрошачких задруга, и који су се одржали до данас, због своје реалистичности и економске делетворности. И пре рочделске задруге , осниване су потрошачке задруге у Великој Британији али нису имаале успеха. Потрошачка задруга рочделских радника је у историји светског задругарства позната под називом Друштво рочделских честитих пионира , и образац је за потрошачко задругарство. Рочделски принципи задружног пословања су:

1.Роба се члановима задруге продаје за готов новац

2.Задруга набавља робу на велико и  продаје члановима задруге по тржишној цени

3.Роба се продаје само члановима задруге. Код неких потрошачких задруга постоји и одступање од овог принципа.

4.Сваки задругар прима вишак, односно добит  од продаје, не према уложеном капиталу него према вредности купљене робе преко задруге.

5.Задругари део средстава улажу у резервни фонд задруге, чиме се увећава капитал задруге.

6.Део вишка од продаје служи за  исплаћивање камате  на уложени капитал, која  је ограничена и ниска.У задрузи капитал се сматра уштеђевином и њему не припаада дивиденда.

Начелом поделе вишка према трговини и ограничењем камате на капитал који се сматра уштеђевином, потрошачка задруга се битно разликује од профитерске капиталистичког трговинског предузећа, где се на основу уложеног капитала добија дивиденда акционара и власника трговачког предузећа. Капиталистичко трговачко предузеће је власништво приватника ,тј акционара а задруга власништво самих потрошача, чланова задруге.

Ово су економски принципи потрошачких задруга. Остали принципи су; политичка неутралност, отворено чланство, задружно образовање чланова, у организацији задруге и управљање по принципу један човек-један глас. По угледу на рочделску потрошачку задругу, у Великој Британији се раширио покрет потрошачког задругарства. Рочделски задружни пионири су имали визију оснивања предузећа у власништву задруге, а која је и остварена током развоја потрошачког задругарства у Великој Британији, Швајцарској, Француској, Шведској и другим земљама. Рочделски задружни пионири су захваљујући принципу издвајања добити у резервни фонд задруге основали бакалнице, месарнице, продавнице штофа, капа, обуће, одела, задружне радионице, друштва за негу у случају болести и помоћ породици, станове за чланове, библиотеке, школе и читаонице. Издвајање за задружно образовање је била важна ставка Рочделских пионира. По угледу на Рочделске пионире,  савези потрошачких задруга су оснивали фабрике и пољопривредна добра за потребе задругара. О потреби да потрошачко задругарство преузме економске функције производње,  Шарл Жид је написао:

Ако маса задругара тражи од задругарства само средство да се боље живи,има их мали број у свим земљама где се задружни покрет раширио у извесној мери , који очекују од њега нешто више:остварити што више правде у економским односима.Нису се тек тако рождалски ткачи хтели назвати пионири „Праведним“ Пионирима. Они се не задовољавају да траже од задругарства повећање удобности за мало имућне класе...они су сагласни да у њему виде средство економског преображаја, не само у области размене, већ и у области производње и поделе богаства.

Жид наводи речи из манифеста Рочделских Пионира:

Предузети производњу артикала за које Задруга буде сматрала као згодно производити их, да би пружила рада оним својим члановима који би били у беспослици или који би патили ос сталног обарања надница.

Купити или узети под закуп земљу коју би обрађивали њени незапослени чланови или чија би најамница била недовољна.

Дакле Рочделски Пионири су изложили задружни економски програм који је основа  Кооперативистичке Школе Шарла Жида-тј Кооперативизма . Кооперативизам је програм развоја потрошачког задругарства у циљу преузимања трговине, а затим и производње добара од стране задружних савеза. Кооперативизам је познат и као задружни федерализам.

Задругарство у свим својим облицима (потрошачко, штедно-кредитно, земљорадничко, стамбено идр) је од оснивања Рочделске задруге до данас постало значајан алтернативни економски сектор у земљама као што су Велика Британија, САД, Италија, Шпанија, Шведска, Француска, Швајцарска, Немачка и друге земље са развијеном тржишном привредом. Потрошачка задруга је продавница а  уједно и штедионица и инвестициони фонд, у власништву задругара.

Пре  Другог светског рата у Краљевини Југославији је постојало развијено потрошачко земљорадничко и градско задругарство заједно са осталим видовима задругарства.

Задружне организације   су у оквиру програма задружног образовања популарисале мисао и праксу кооперативизма Шарла Жида и других задружних аутора, теоретичара и практичара, који су били присталице потрошачког задругарства, и објављивале су публикације кооперативиста.

Амерички лекар др Џемс Питер Ворбас  (1866-1957), задружни делатник, Задружног савеза САД, сарадник Шарла Жида и присталица кооперативизма и задружни писац је у предговору српском издању књиге Задружна Демократија написао:

Економски свет доведен је у стање кризе услед занемаривања потрошача. Главна пажња је била обраћена на производњу. Капиталист се трудио да што више заради. Циљ радника је пак добра надница. Резултат је био усавршеност машина, експанзија произвођачких метода и способност задовољавања свих људских потреба,како се никада пре тога није ни сањало.Трка за профитом и високим надницама карактеришу епоху која се ево ближи своме крају. Потрошач је био занемарен и експлоатисан од ових произвођачких сила. Неорганизован потрошач био је што и мутна вода, у којој је могао свако да лови по својој вољи. Чим профит (зарада) као мотив престане да служи народу као социјални инструмент, јављају се две друштвене организације да приме његове функције.Једна је политичка држава, друга добровољна , неполитичка организација народа у задружном покрету. Један принцип је принудна државна идеја;други је идеја слободног и добровољног удруживања.

У реорганизацији друштва које настаје, поставља се следеће  питање од првокласне важности: Може ли потрошач да води сам своје послове ефикасно, или ће бити вечити мамац приватних интереса оних, који хоће да зараде, или ће пак морати безлична држава да чини у место њега? На ово питање одговарају задруге у којима је народ доказао своју способност да може сам свршавати и водити своје послове.Оне почињу са снабдевањем животним потребама као: храном, оделом, рубљем и домовима и све се више  приближују другим добрима, које потребујемо. Али је много важнија чињеница, да се оне путем искуства оспособљавају у техници инабављања и снабдевања  добрима у интересу потрошача. Затим следује удруживање задруга у савезе, а потом у главне набављачке задруге. Овде задругарство стиче искуство у вођењу великих предузећа. Са овим иде упоредо производња за употребу-производња у сопственим радионицама и фабрикама за сопствену, неспекулативну употребу.

Кооперативисти Жид и Ворбас су у потрошачком задругарству видели могућност за економски преображај друштва.

Тоталитарни покрети и режими левог и десног социјализма 20 века, комунисти, фашисти и нацисти, су спутавали  или потпуно  онемугућавали  и основни рад потрошачких задруга.Уједно ти режими и покрети су били одлучни у негирању кооперативизма као средства економске обнове и прображаја, нудећи своје верзије државне контроле и репресије над економијом и потрошачима, као наводно решење социјалних и економских проблема у друштву.У земљама глобалног Запада, задружни сектор економије је до данас опстао у оквиру тржишне привреде као алтернативни сектор економије у односу на приватни и државни сектор.У развијеним земљама Запада, као што су: Велика Британија, Немачка, Француска, Шпанија, Швајцарска, Шведска и Италија, постоје јаки задружни савези потрошачких и кредитних задруга.

Доласком комуниста на власт у бившој Југославији 1944-1945, задругарство које је деловало до 1941 и било засновано на рочделским и међународно признатим задружним принципима, је укинуто и замењено привидом од задругарства, у служби државе, тј комунистичког режима. Задружна имовина је и фактички и формално укинута национализацијом и укидањем предратних задружних савеза. Задругарство, је делимично обновљено после укидања друштвене својине, крајем осамдесетих година 20. века, а данас, у условима обнове и државног фаворизовања  домаћих и страних трговинских ланаца и  компанија  је на маргинама у свим својим облицима, и у лаганом нестајању.

За православне Србе и Србкиње потрошачко задругарство, је пут из економске маргинализације, алтернатива наметнутим, и од државе фаворизованим домаћим и страним трговинским капиталистичким ланцима, и пут економске обнове. Без познавања идеје Кооперативизма, односно кооперативистичког програма, таква обнова није могућа. Кооперативистички програм даје добру основу за осмишљавање задружног економског пута из беде и основу за стварање алтернативне задружне економије у оквиру садашњег  постојећег система који је комбинација државне репересије мале и средње  приватне и задружне економије  и профитно мотивисане производње и трговине .

Кооперативизам и као теорија и као пракса која се изражава у постојању алтернативног задружног сектора економије је истински и одрживи Средњи Пут између либералног капитализма са једне  и Етатизма свих врста, са друге стране. Кооперативизам  је пут економске  обнове и привредног  подизања свих слабих у оквиру тржишне економије..

Обнова потрошачких задруга, и стварање пословних савеза  задруга, односно јаког задружног сектора економије је, за свесне православне Србе и Србкиње, оне који су присталице задругарства, смислен  кооперативистички економски програм препорода  и  преузимања економског живота  у своје руке.

                                                      Рочделски задружни пионири