Михаило Аврамовић о задружном образовању

Задружни делатник Михаило Аврамовић је истицао значај задружног образовања.
О томе у тексту: ЗАДРУГАРСТВО И ЗАДРУЖНО ОБРАЗОВАЊЕ  У ФУНКЦИЈИ РУРАЛНОГ РАЗВОЈА  .

Потрошачке задруге и социјална сигурност

 Текст: Потрошачко задругарство и социјална сигурност  др Драгана Марковића са Института за политичке студије.

Нацрт закона о задругама

На сајту Министарства економије и регионалног развоја је објављен Нацрт закона о задругама.

Линк за преузимање текста Нацрта закона

Слободно Тржиште и Задружно Решење

Слободно Тржиште је исход дуговековног економског преображаја човечанства. Установа приватне својине, трговачка делатност у циљу размене добара и услуга и новац су неопходни услови и темељи за постојање економских слобода и Слободног Тржишта. Упоредо са вишевековном изградњом темеља и институција слободног тржишта, присутна је у мисли и пракси свих народа и отпор према наведеним темељима економских слобода у облику негирања трговине, приватне својине и новца као неетичких појава друштва које треба у име правде и човечносто укинути, и завести режим колективне својине који је по присталицама комунизма и анархизма не само једино моралан, него и ефикаснији од система тржишне размене засноване на приватном власништву, робноновчаној привреди и стабилном правном систему. Укидање приватне својине и Слободног Тржишта је заједнички програм свих школа и покрета комунизма, социјализма и анархизма. Постоје и многи покрети и школе у економији и друштвеним наукама, које признају приватну својину, новац и трговину као нешто неопходно или макар као нешто што треба толерисати као мање зло, али све негативне последице на друштво услед тржишне размене и приватне својине треба да решава Држава прерасподелом прихода. То су економске школе и економско-политички системи Етатизма, односно државног интервенционизма у економији, које су старе колико и држава. Систем Слободног Тржишта који је познатији под именом Капитализам је делом резултат економског развоја подстакнутог развојем науке и технике а делом и резултат државне интервенције и протекционизма, мада економски либерали тврде да је капитализам искључиво резултат еволуције привредног система ослобађањем од економски спутавања еснафске привреде и државноинтервенционистичке економске политике меркантилизма, раста слободне трговине у 19 веку и политичких слобода у оквиру владавине закона.

Слободно Тржиште, Слободна Трговина и политички либерализам се узимају као услови за економски напредак земаља држава и појединаца према манчестерској либералној школи економије, чији су утемељивачи француски економисти-физиократи, шкотски економиста и философ-секулариста Дејвид Хјум и економиста Адам Смита, а истакнути представници енглески борци за слободну трговину током 19. века Ричард Кобден и Џон Брајт, који су били и симпатизери задругарства рочделских Задружних Пионира, оснивача прве успешне потрошачке задруге. У Немачкој истакнути либерали манчестерске школе су били задружни делатници Херман Шулце Делич и Еуген Рихтер, противници Бизмаркове и Ласалове државно-интревенционистичке школе и праксе познате као држава благостања, која је програм државне редистрибуције добара који ограничава економске слободе и приватну својину у име социјалне правде.

Модерно задругарство, тј задругарство засновано на општеприхваћеним задружним принципима, који су утемељени у рочделском покрету Задружних Пионира, и изложени од стране Међународног Задружног Савеза, је средство за отклањање или ублажавање свих неприлика које се јављају у оквиру система приватне својине и Слободног Тржишта. У доба почетка модерног задругарства задругарство је била веома поштовано као идеја и пракса, о чему сведочи и чињеница да је имало присталица и међу манчестерским либералима.

Са надирањем државно-интервенционистичких политика као што су: Бизмаркова и Ласалова држава благостања и на њој утемељена школа немачког катедарског социјализма, марксизам, колективистички анархизам, анархосиндикализам и реформистичка социјалдемократија, потискује се у економској и друштвеној мисли задругарство као једино релано решење економских и друштвених сукоба у тржишној либералној привреди и замењује се разним теоријама Колективизма и Етатизма. Комунистички и етатистички мислиоци су у задругарству или видели средство за остваривање Социјализма и Комунизма или су га потцењивали у односу на Етатизам и Државни социјализам. Са друге стране многи либерали су потцењивали задругарство сматрајући га обликом социјализма или средством за оставривање социјалистички планова.

У оквиру европске задружне праксе и мисли, када се покрет потрошачког задругарства почео да шири и Енглеске у друге европске земље и да економски напредује, у Француској је под вођством француског економисте и протестантског социјалисте и задружног мислиоца и делатника Шарла Жида (1847-1932) , осмишљена економска школа и доктрина задругарства позната као Нимска Задружна Школа или Кооперативизам. Рочделски Задружни Пионири су оснивањем потрошачке задруге у Рочделу 1844, зацртали и прузимање производње намирница од стране потрошачке задруге. Шарл Жид је преузео и развио ову замисао Рочделских пионира. По Жиду , задружни, кооперативистички програм има за циљеве:

1) Груписати међу собом задруге, одвојити од њихових зарада највећи могући део за оснивање моћних продавница на великјо и извршавати куповине на велико.

2) Са тако створеним капиталима латити се непосредне производње свега што је потребно задругарима, отварјући месарнице, млинове, радионице чоје и готових одела, фабрике обућа, шешира, сапун, двопека, хартије.

3)Најзаду, у мање више даљој будућности, стећи имања и фарме и производити непосредно на својој земљи пшеницу, вино, уље, месо, млеко, масло, живину, јаја, поврће, воће идр.

Или у три речено: у првој победничкој етапи освојити трговачку индустрију; у другој етапи освојити фабричку индустрију; најзад у трећој етапи, освојити пољопривредну индустрију-све би то требало да буде задружни програм задругарства сваке земље.

(Шарл Жид, Le Cooperatisme, цитирано према: Громослав Младенац, Историја задружних доктрина, Београд,1935)

Програм кооперативизма, који је сажето изложио Шарл Жид је програм неутралног реформистичког задругарства, који у средиште пажње ставља, не класе или поједине слојеве, него потрошача, а потрошачи припадају свим друштвеним класама и слојевима. Идеал кооперативистичких аутора је преузимање привредне делатности од стране потрошачких задруга и њихових савеза, што се може протумачити и као остварење тзв „задружног социјализма“.

Кооперативизам Нимске задружне школе одбацује, дакле, револуцију и насилни комунизам. Кооперативисти се залажу и за политичку и верску неутралност задругарства (што значи да је чланство у задрузи отворено без обзира на политичка припадност и веру задругара) тј отворено чланство, што је уграђено и међународне задружне принципе. Остварењу задружног економског поретка је процес у оквиру тржишне привреде, а не дело револуционарног насиља. Кооперативизам не захтева укидање приватне својине, новца и тржишта.

По томе се кооперативизам разликује од комунистичког програма насилне колективизације и етатизације. Задругарство је покрет добровољно удружених, а економски слабих, немоћних људи. Комунизам, заснован на марксизму или неком другом облику колективизма, етатизма и друштвеног конструктивизма је покрет свеопште економске и друштвеног разарања. Резултати комунизма у економији су поразни по основни економски опстанак друштва,

Етатизам је присилно привидно решење социјалних проблема, путем државне прерасподеле добара,, привидно јер је недобровољно. Резултати Етатизма левице и деснице су поразни по економски напредак друштва .Привремени успеси програма левог и десног етатизма у 19 и 20 веку су пролазна појава у економском животу и увод у стагнацију економије ,а често и назадовање.

Остаје само да се нађе однос између Слобоног Тржишта и Задружног Решења.

Ако се Кооперативизам Нимске Школе и слични покрети и школе у задругарству узму као алтернатива насилном Колективизму и реформистичком Етатизму, онда такав програм има несумњива преимућства у односу на праксу Колективизма реалног совјетског социјализма с једне стране, и италијанског корпоративиза, социјалдемократске државе благостања и сличних етатистичких шема регулације економије, са друге стране. Постојање Слободног Избора за ступање у задруге је основно преимућство Задружног Програм тј Кооперативизма , у односу на Комунизам и Етатизам, а који се намећу било насиљем спроведеним револуцијом, као у Комунизму, било насиљем спроведеним преко законодавства и демократије , у моделима левог и десног Етатизма, односно етатистичке социјалдемократије.

Нимаска школа, несумњиво либерална, економски слободарска, у односу на Комунизам и сваки леви или десни Етатизам се ипак залагала за тзв„правичну

цену“ што је сврстава, у односу на питање формирања цена, у табор заједно са доктринама еснафског социјализма и корпоративизма, односно у школе које се залажу за регулисање цена ван понуде и потражње на тржишту.

Зато је програм Нимске Школе непотпуно Задружно Решење.

Кооперативистички Програм Нимске Школе, ако би се икада и оставриле напредне фазе његовог остварења , тј прузимање индустрије и пољопривреде од стране потрошачких задруга, односно њихових савеза, а уз истовремени захтев за тзв „праведном ценом“ не би могао рачунати на успех, пошто је и нетржишна регулација цена, а одржавање тзв „праведне цене“ је један од облика те регулације, била узрок економског неуспеха интервенционистичких социјалдемократских програма левог и десног Етатизма. Укидање контроле цена, како економска пракса у свету показује, је битан услов за почетак привредног раста. Објашњење штетности свих облика контроле цена су дали економисти либералне школе који су одбацили радну теорију вредности коју су засновали Адам Смит и Давид Рикардо, а Карл Маркс и његови следбеници су искористили за пропаганду нужности Комунизма и Етатизма. Либерални економисти тзв аустријске економске школе су прихватили субјективнз теорију вредности и утврдили значај тржишног формирања цена за привредни развој као и потребу одсуства државне или корпоративне еснафске контроле цена.

Слободарско Задругарство је Задружно Решење за положај економски слабих и немоћних, у оквир економије Слободног Тржишта , која се најчешће назива именом: либерални капитализам.

Програм Слободарског Задругарства је програм прве етапе програма Кооперативизма, тј преузимање трговине у руке потрошачких задруга и њихових савеза.

Програм Слободарског Задругарства подразумева коегзистенцију постојећег приватног сектора и задружног сектора економије у оквиру капиталистичког система. Слободарско Задругарство не тражи регулацију цена, макар из кроз прописивање „праведне цене“, нити привилегије од државе.

Оно што је потребно за остварење задружног програма Слободарског Задругарства је либерално задружно законодавство, оно које штити задружни идентитет задругарства и омогућава економске слободе за задруге.

Слободарски Задружни Програм, односно Либертеријански Кооперативизам обухвата и прву и другу и трећу етапу програма Нимске школе Кооперативизама, уз одбацивање идеје „праведне цене“ и утописког реформизма потпуне замене приватног сектора економије задружним сектором. Програм Слободарског Задругарства подразумева да постоји тржишно формирање цена понудом и потражњом, тј цене се формирају на Слободном Тржишту а не на Етатизмом ограниченом тржишту. Замена постојећег капиталистичког система Задружним Поредком је максималистичи циљ Кооперативизма Нимске Школе, док је коегзистенција и по могућству друштвена симбиоза задружног и приватног сектора економије циљ Слободарског задругарства.

Остварење друге и треће етапе Нимског Задружног Програма је могуће само ако постојеће задруге , под тржишним условима остварују такве акумулације капитала да те етапе задружног програма могу остварити. А велике акумулације капитала су могуће само ако купци имају тражњу за услугама задруга, и поверење да ће њихове потребе бити задовољене чланством у потрошачкој задрузи. У стварности, ма како потрошачке задруге биле успешне у остваривању, друге и треће етапе Нимског задружног програма, оне неће моћи да потисну приватни сектор из трговине, индустрије и пољопривреде, пошто за многе делатности приватни сектор има много већу способност акумулације капитала за инвестиције.

Значај Нимске Школе тј Кооперативизма је у истицању Слободе Избора за опредељивање за задругарство и услед тога одбацивање револуције и насиља као средства друштвеног и економског преображаја. Нимска Школа је утемељила задружни економски програм , који, ако и не може да постане глобално, маскимално решење у смислу замене приватног сектора задружним ситемом, ипак даје осмишљавање и смернице економске акције за изградњу алтернативног кооперативистичког, задружног сектора у оквиру тржишне привреде.

Слободарско Задругарство је Кооперативизам усмерен на стварање алтеrнативних сектора економије у области трговине производње, кредита и услуга, у оквиру слободне тржишне привреде и уз приватни сектор привреде. Задружни савези задруга у наведеним областима, за разлику од предузећа приватног сектора међусобно сарађују на задружним принципима, у оквиру тржишних правила и изложени су конкуренцији предузећа приватног сектора у одговарајућим областима економије.

Слободарско Задругарство је Задружно Решење које подразумева симбиозу Слободног Тржишта и Задругарства.

Постојање, и успешан рад и добри економски резултати, јаких алтернативних сектора економије у земљама глобалног Запада, са слободном тржишном привредом и са јаким приватним сектором, као што су задружни системи у италијанској провицији Емилија-Ромања, или у Задружне Корпорације Мондаргон у Баскији, Шпанија, и са том корпорацијом повезаног задружног трговинског ланца Ероски, као и солидних савеза потрошачких, кредитних, производних, пољопривредних и других задруга у Великој Британији, Немачкој, Француској, Швајцарској, Данској и Шведској сведочи о могућности и практичне делотворности једне такве симбиозе.

Слободарско Задругарство је реформистичко Задружно Решење, у оквиру система тржишне економије за све економски слабе и немоћне и у Србији и широм света.

.

Средњи Систем и Задружна Србија

Средњи систем је општедруштвени православни хришћански поредак добровољне социјалне солидарности и као такав он је могућ у економским системима који признају плурализам приватне, колективне и задружне својине.
Задругарство је напор колективног предузетништва групе људи који оснивају Задругу ради задовољавања своји економских и друштвених потреба и интереса на основу Узајамности и Солидарности.
Средњи систем може постојати унутар система дивљег слободнотржишног капитализма уколико су власници средстава за рад и новчаног капитала уједно и добротвори и задужбинари, а не они којима су профит и богаћење главна сврха живота.
Овај случај је изузетак кроз историју човечанства, али у у историји српског 19. века, појава задужбинарства заснованог на даривању приватне својине је био честа појава о чему сведоче и цркве и грађевине истакнутих приложника, задужбинара богатих, али еванђељски и друштвено одговорних Срба и Србкиња у Београду и другим српским градовима у Србији и у србској дијаспори.Средњи систем је до почетка експанзије дивљег капитализма био прихваћена норма економског и друштвеног живота србског народа. Модерно Задругарство је утемељено у Србији 1894, са оснивањем прве земљорадничке Задруге у селу Враново крај Смедерева , од стране србског задружног утемељивача Михаила Аврамовића. Србско Задругарство засновано на истинским Задружним Принципима је израз отпора православног, социјално солидарног, Задружног и средњесистемског духа србског народа према зеленаштву и дивљем капитализму.
Средњи систем и Задругарство су засновани на истој тежњи србског народа ка Узајамној Помоћи и одговорности према друштвеној заједници. У дивљем капитализму, Средњи систем и Задругарство се развијају као опоненети владајућем индивидуланом и мамонистичком духу и систему, а међусобно су природно тесно повезани.
Задруге стављају људе у први план и следе вредности које су шире и више од профитног мотива у тзв систему слободног тржишта и неограничене приватне својине познатог под називом либерални капитализам.
Свети владика Николај Србски је у спису Средњи систем између плутократије и киновије (текст се може преузети овде) је описао Средњи Систем на селу где је постојала приватна и колективна својина која је служила за потребе сиротиње. Он је између осталог написао:
,,По градовима пак били су еснафи. Сваки еснаф је имао своју покретну и непокретну имовину и своје еснафске касе. Приходом од те имовине издржавала се сиротиња дотичног еснафа.Узмимо на пример абаџијски еснаф. Тај еснаф је имао своју непокретну и покретну имовину. Ако би се неки члан тога еснафа разболео или ако би имовно посрнуо, помаган је из еснафског прихода, по решењу управе еснафске. Ако би умро у сиромаштини, а оставио децу, еснафска управа је била дужна постарати се да та деца изуче занат, да се одрже и издрже, док не дођу до мајсторског права. А кад стигну до мајсторског права, еснаф их је позајмицом помагао да отпочну своју радњу. Ако би еснаф био слаб, да своју сиротињу издржи и одржи, помаган је од градске општине.А уз то још не треба заборавити, да је постојала и градска утрина, где је сваки грађанин могао напасати своје краве или козе, који су чували општи чобани за све. Одгонили су их на пашу и враћали на мужу. Не заборави Теодуле, да је сваки имућнији еснафлија тестаментом остављао целу имовину, ако није имао деце, или део своје имовине своме еснафу у сврху издржавања сиромашних еснафлија.
Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести, а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком, а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока и невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа није се знало, нити за глад сиромаха.”
Из наведеног описа Средњег Система се види идентичност србске Солидарности са принципом Задругарства о бризи о заједници. Зато је, услед средњесистемске свести, србски народ , од оснивања прве модерне Задруге 1894 до почетка другог светског рата имао развијено и светски признато земљорадничко, потрошачко и штедно-кредитно Задругарство, које је као снажна друштвена алтернатива дивљем капитализму и комунизму уништено доласком комуниста на власт у Србији и бившој Југославији 1944-1945 године
Задружна идеја је, током 20. века, злоупотребљена и понижена и левим тоталитарним социјализмима (совјетски колхозни модел, југословенски модел, кинески маоистички модел итд) као и у десним социјалистичким режимима италијанског фашизма и немачког нацизма. У наведеним режимима Задруге нису више добровољне организације него трансмисија тоталитарног режима. О некакавим Задружним Принципима у таквим режимима не може бити ни речи. Задругарство у Србији није комунистичка институција јер је старије од социјализма и комунизма. Колективизација у Србији и у федералним ентитетима бивше Југославије, са србским народом окупираним у њима, тзв федералне републике СФРЈ, је компромитовала Задругарство као наводну комунистичку институцију, док је у стварности уништила Задругарство.
Задругарство је уништено колективизацијом крајем четрдесетих и почетком педесетих година двадесетог века, насупрот Задружним принципима као и концептом тзв социјалистичког самоуправљања као замене за истинско Задругарство радника, сељака и свих осталих слојева друштва. Претварање Задружне својине у тзв друштвену својину уништена је економска основа земљорадничког Задругарства. Крајем осамдесетих година 20 века долази до постепеног обнављања Задругарства у Србији напуштањем тзв социјалистичког самоуправљања. Задругарство у Србији и данас, почетком 21 века, трпи последице комунизма као и тзв транзиције тј обнове дивљег капитализма.
Први корак ка савременој обнови Задругарства, на оригиналним Задружним Принципима, у Србији је задружно образовање људи укључујући упознавање са старим изворним србским Задругарством у периоду од пола века тј 1894-1944 , упознавање за Задружним Принципима и светским задружним искуствима и самим тиме разобличавање обмане о Задрузи као о институцији комунистичког режима која је уперена против сељака. Неопходан корак је и враћање имовине Задруга која је национализована у доба комунизма или приватизовна у периоду тзв транзиције тј обнове дивљег капитализма у Србији која је у току.
Обнова Средњег Система може бити могућа ако се обнови приложничка и задужбинарска традиција богатих, а поштених Срба и Србкиња ,тј оних који нису стекли имовину отимачином од сиротиње, као и развојем земљорадничког, индустријског , штедно-кредитног Задругарства и стварањем Задружних потпорних фондова а на основу Задружног принципа бриге за заједницу од стране широких слојева србског народа. Подвиг обнове и развоја Средњег Система и Задругарства је пре свега еванђељски подвиг милосрђа као и Узајамне Помоћи међу људима и подвиг негирања дивљег индивидуализма, робства профитерству и беспотребном богаћењу и потрошачкој грозници тј Мамону а чији су израз идеологија либерализма а плод дивљи капитализам. Стварање јаког Задружног Сектора економије и приложнички фондови и задужбине приватних донатроа, власника капитала су економски израз Средњег система као извора задужбинарства и истинског Задругарства. Прилози ситних и средњих власника власника могу бити основа развоја Задругарства у економском животу србског народа као и задружних потпорних фондова у здравству и социјалном осигурању и узајамној самопомоћи. Средњи систем и Задругарство, тј приватни сектор социјалне солидарности чији су задужбинари ситни и средњи власници каптала који су православни верници с једне и Задружни сектор економије и друштвеног живота са друге стране, у садашњем хаосу обнове дивљег капитализма у Србији су међусобно неодвојиви и у међусобном сагласју, али само као израз Православне вере и православног еванђељског подвига милосрђа и узајамне помоћи као темеља Средњег система.
Средњи систем и Задружна Србија су међусобно условљени и неодвојиви као изрази Солидарности и Узајамне Помоћи.У Средњем Систему се изражава милосрђе , а у Задружној Србији економска сарадња на задружним принципима.Средњи Систем и Задругарство, односно Задружна Србија су и изрази  и облици Слободарског Средњег Пута у економији.

Основе Задружне Србије

 

 

Основе Задругарства су: Узајмана Помоћ и Солидарност.

Узајамна Помоћ или Узајамност настаје ,не када постоји потреба за њом, јер она увек постоји, него када победи свест о потреби за узајмном помоћи код људи.Она је била присутна на србском селу у ранијим епохама као позајмица у раду на пољу и као бачијање, тј задружно чување стоке у планинским крајевима.

Солидарност је основа поретка народне заједнице, али када одсуствује, настаје растројство друштва.Солидарност значи одрицање од дела материјалних и других добара и лагодности ради помоћи другима, у оквиру локалне или шире заједнице.

Као и Узајманост, и Солидарност постоји када свест о потреби за њом победи у душама људи.Када одсуствује, долази државни интервенционизам и државна социјална помоћ и социјализам, као неизбежна реакција на одсуство Солидарности, и као замена за Солидарност уз огромну цену.

Пример Солидарности у србском народу су: задужбине, легати,еснафске касе помоћи, добротворни фондови и институција Мобе на селу.

Узајамност и Солидарност су неодвојиви чиниоци Средњег система

То су основе и Задружне Србије.

Економско пропадање већине србског народа може бити заустављено само обновом алтернативне Задружне Србије.

Задружна Србија, је добро организована заједница пословних задружних савеза, у области задружне трговине чији је израз потрошачко задругарство, односно пословни савези потрошачких задруга, затим земљорадње, изградње станова, услуга, ситне индустрије и занатства, , задружног осигурања и запошљавања и у другим областима економије где су могуће задружне алтернативе приватном сектору, укључујући привредна предузећа као и просветне, здравствене и добротворне установе у власништву задруга и задружних савеза.

С обзиром на репресивно задружно законодавство из 1996 године, које онемогућава пословно повезивање задруга и задружних савеза, таква Задружна Србија, односно србски задружни сектор економије, је ствар будућности.Ипак такаву заједницу треба осмишљавати и припремати темеље за њену обнову кроз солидарну акцију задружне обнове.

Задружна Србија као заједница задружних савеза и предузећа у власништву задруга.,се може организовати као аутономни, мада не и изоловани, систем економије у оквиру постојећег модела капитализма у Србији.

Задружна Србија, је солидарно удружење економски слабих, немоћних у србском народу који се узајамно помажу чланством у задрузи, тако што заједнички обезбеђују на тржишту робе и услуге по повољној цени, захваљујући куповини на велико, а без профитног мотива, и тако што управљају задругом на основу међународно признатих задружних принципа.Тако, на основи Узајамности и Солидарности, на основу стварног интереса настају потрошачке задруге и њихови савези.

Задругарство је једина одржива алтернатива капитализму.Задругарство коегзистира са капитализмом, и као такво постоји у земљама развијеног глобалног Запада, и одолевало је и одолева кризама капитализма, без обзира на пропаганду заговорника економског либерализма, тј капитализма о економској неефикасности задруга.

Модерно задругарство је утемељено у Србији 1894, са оснивањем прве земљорадничке кредитне задруге у селу Враново крај Смедерева , од стране србског задружног утемељивача Михаила Аврамовића.

Између два светска рата, у Србији и србским земљама је постојало добро организовано нереволуционарно реформистичко изворно задругарство, које је уништено доласком на власт комуниста у бившој Југославији.

Комунистички режим је створио симулацију задругарства, тзв социјалистичко задругарство као трансмисију режима, а које за изворним задругарством није имало никакве везе.

Обнова задругарства на основи такве симулације задругарства почела је тек крајем осамдесетих година 20. Века, и задругарство је данас у Србији маргинална економска појава.

Србско задругарство засновано на истинским задружним принципима крајем 19. Века, је израз отпора православног, социјално солидарног, задружног духа србског народа, према зеленаштву и дивљем капитализму.Такво задругарство, односно Задружна Србија, потребна је и данас.

Први корак ка обнови задругарства, у Србији на међународно признатим задружним принципима, је задружно образовање људи укључујући упознавање са старим изворним србским задругарством у периоду од пола века тј 1894-1944 , упознавање за задружним принципима и светским задружним искуствима, и самим тиме разобличавање обмане о задрузи као о институцији комунистичког режима која је уперена против сељака.

Наредни кораци, ка обнови задругарства као:

- акција на измени и побољшању задружног законодавства ,

- акција за слободу задружног организовања,

- укидање дискриминације задруга у односу на приватни сектор и враћање национализоване и приватизоване задружне имовине и

- увођење задругарства у планове и програме на државним факултетима и високим школама

су условљени претходним успехом акције организовања задружног образовања и оснивања мрежа малих потрошачких задруга по градовима и селима Србије и њиховог међусобног повезивања кроз савез потрошачког задругарства, ради набавке намирница и других потреба на велико.Набавке се могу остварити преко земљорадничких задруга или појединачно од пољопривредника који производе здраву храну.

Али таквог организовања нема без свести о Узајамности и Солидарности.Задруга је облик Узајамности удружених задругара који као потрошачи остварују конкретан економски интерес за јефтином и квалитетном набавком добара.Када задруга вишкове од набавки ставља у инвестициони фонд и отвара капацитете за производњу потребних роба за задругаре, тиме остварује и Солидарност интереса потрошача-задругара који одричући се профита , побољшавају дугорочним улагањима економску базу задругарства и тиме сопствени положај, а уједно омогућавају ширење Узајамности на ширу заједницу економски слабих слојева, што је такође израз Солидарности.

Обнова потрошачких задруга, и стварање пословних савеза задруга, односно јаког задружног сектора економије тј Задружне Србије је област делања где православни Срби и Србкиње , они који признају Узајамност и Солидарност, могу показати конкретну економску делотворност ради економског опстанка и обнове, и тиме излаза из безнађа суморне економске свакодневице обновљеног капитализма.

За задружно решење

 

 

Приватна својина је економска основа људског друштва.Она омогућава слободну размену економских добара и услуга, односно постојање тржишта које ту размену омогућава.Приватна својина и тржиште настају постепено током историје грехопада као последице тежње људи за одржањем, а по Божјем старању-Промислу.Постоји и колективна својина у раним периодима записане историје.

У античкој традицији постоји сећање на златно доба ране историје човечанства када је својина била општа, колективна.Она постепену уступа место приватној својини.

Индустријска револуција започета у 18 веку у Енглеској је довела до развоја савремне европске и светске цивилизације.Систем приватне својине, развијеног робноновчаног тржишта макар и у оквиру државне регулативе, познат као капитализам , од доба ренесансе почео се развијати до фазе када је у 19 веку у Енглеској прерастао у тзв слободни капитализам са развијеном индивидуалном иницијативом уз режим слободне трговине.То је доба тзв манчестерског либерализма, покрета за слободну трговину, против протекционизма и владиног интервенционизма у економији, познатог у економској историји и теорији као меркантилизам.За утемељиваче либералне школе економије узимају се француски економисти-физиократи и Адам Смит и Давид Рикардо.

Развој либералног капитализма је имао и опоненте кроз разне правце социјализма и комунизма, чији је истакнути представник у Енглеској у 19. Веку био Роберт Овен, иначе приватни предузетник-тј капиталиста.

Доба индустријског развоја у Eнглеској је поред долазећег либерализма донело и први раднички покрет-чартизам.У малом енглеском граду Рочделу,близу Манчестера, група незапослени ткачких радника, присталица чартистичког покрета је у доба младог либералног капитализма, суочивши се са како неуспехом политичке акције чартизма, и безперспективношћу овенистичке утопије, оставши без запослења, започела је праву економски делотворну револуцију на задружним принципима.Задруге су и раније постојале у Енглеској,али су биле кратког века јер нису биле устројене као економски одрживе него као утопистичке организације.

Потрошачка задруга рочделских радника је у историји светског задругарства позната под називом Друштво честитих рочделских пионира, и образац је за потрошачко задругарство. Рочделски принципи задружног пословања су:

1.Роба се члановима задруге продаје за готов новац

2.Задруга набавља робу на велико и продаје члановима задруге по тржишној цени

3.Роба се продаје само члановима задруге.Код неких потрошачких задруга постоји и одступање од овог принципа.

4.Сваки задругар прима вишак, односно добит од продаје, не према уложеном капиталу него према вредности купљене робе преко задруге..

5.Задругари део средстава улажу у резервни фонд задруге, чиме се увећава капитал задруге.

6.Део вишка од продаје служи за исплаћивање камате на уложени капитал, која је ограничена и ниска.У задрузи капитал се сматра уштеђевином и њему не припада дивиденда.

Начелом поделе вишка према трговини и ограничењем камате на капитал који се сматра уштеђевином, потрошачка задруга се битно разликује од профитерског приватног трговинског предузећа, где се на основу уложеног капитала добија дивиденда акционара и власника трговачког предузећа. Капиталистичко трговачко предузеће је власништво приватника ,тј акционара а задруга власништво самих потрошача, чланова задруге.

Ово су економски принципи потрошачких задруга. Остали принципи су; политичка неутралност, отворено чланство, задружно образовање чланова, у организацији задруге и управљање по принципу један човек-један глас. По угледу на рочделску задругу, у Великој Британији се раширио покрет потрошачког задругарства.

Рочделски задружни покрет је имао подршку британске јавности и постојао је политички консензус о користи задругарства.Истакнути представници Мнчестерске економске школе и заговорници либералног капитализма и слободне трговине Ричард Кобден и Џон Брајт су имали симпатије за рочделски покрет. Истакнути економиста Џон Стјуарт Мил је подржавао задругарство.Интереснатно је да Роберт Овен није имао симпатија за рочдеслски покрет иако су његове идеје имале утицаја на рочделске задружне пионире.

Рочделски задружни пионири су имали визију оснивања предузећа у власништву задруге, а која је и остварена током развоја потрошачког задругарства у Великој Британији, Швајцарској, Француској, Шведској и другим земљама. Рочделски задружни пионири су захваљујући принципу издвајања добити у резервни фонд задруге основали бакалнице, месарнице, продавнице штофа, капа, обуће, одела, задружне радионице, друштва за негу у случају болести и помоћ породици, станове за чланове, библиотеке, школе и читаонице. Издвајање за задружно образовање је била важна ставка Рочделских пионира. По угледу на рочделске пионире, савези потрошаких задруга су оснивали фабрике и пољопривредна добра за потребе задругара.

Задругарство у свим својим облицима (потрошачко, штедно-кредитно, земљорадничко, стамбено идр) је од оснивања Рочделске задруге до данас постало значајан алтернативни економски сектор у земљама као што су Велика Британија, САД, Италија, Шпанија, Шведска, Француска, Швајцарска, Немачка и друге земље са развијеном тржишном привредом. Потрошачка задруга је продавница а уједно и штедионица и инвестициони фонд, у власништву задругара.

Пре Другог светског рата у Краљевини Југославији је постојало развијено потрошачко земљорадничко и градско задругарство заједно са осталим видовима задругарства. Доласком комуниста на власт, задругарство засновано на рочделским и међународно признатим задружним принципима је укинуто и замењено привидом од задругарства, у служби државе, тј комунистичког режима. Задружна имовина је и фактички и формално укинута национализацијом и укидањем предратних задружних савеза. Задругарство, је делимично обновљено после укидања друштвене својине, крајем осамдесетих година 20. века, а данас, у условима обнове и државног фаворизовања домаћих и страних трговинских ланаца и компанија је на маргинама у свим својим облицима, и у лаганом нестајању.

У оквиру привредног система заснованог на слободном тржишту и приватној својини који и присталице и противници тога система називају именом капитализам, покретач економског живота је профит и увећање личног богатсва ради лагодности живота.Тај покретач је и мотив прдузетништва.

Према учењу присталица класичноог либерализма , чији су представаници физиократи,Адам Смит,Давид Рикардо,, Манчестерски либерали Ричард Кобден и Џон Брајт, Фредерик Бастија,Ив Гијо у Француској и школа субјективне теорије вредности-аутсријска економска школа Карла Менгера, Еугена фон Бем Баверка, Фридриха Визера Лудвига фон Мизеса и Фридриха Хајека, као и чикашка школа и Милтон Фридман, и савремени неолиберали и либертеријанци, -слободно тржиште је најбољи регулатор економских односа међу људима и услов напретка, а свака државна интервенција у економији је штетна и смањује привредни раст и економске и личне слободе појединаца и развој људске цивилизације.Следећи Адама Смита, заступници либералне економске школе заступају став о невидљивој руци слободног тржишта као најбољем механизму усмеравања економских добара и најбољем начину уређивања економских односа међу људима.Према њима слободно тржиште је најбољи облик сарадње међу људима.

Економски планови и државна регулатива ограничавају економске слободе и према либералима предстваљају пут у економско и политичко ропство.

Према либералима, слободно тржиште је најбољи привредни оквир за сиромашне слојеве јер омогућава развој капитализма, условљава технолошки развој и спасава од беде немоћне слојеве јер увећава богатство друштва, повећавајући животни стандард и тиме доводи до смањења сиромаштва.

Противници либерализма, социјалисти утописти, Карл Маркс и марксистички комунизам, анархисти и анархосиндикалисти, социјалдемократе, десни социјалисти-корпоратисти, интервенционистичке школе економије попут немачке историјске школе, фабијански и гилдски (еснафски) социјалисти и заговорници етатизма уопште као средњег пута су противници учења о Невидљивој руци и сматрају да је државна интервенција неопходна ради регулисања хаоса слободног тржишта, ради прерасподеле богатства од богатих ка сиромашнима уз државно посредништво, ради отклањања или ублажавања , односно смањивања неједнакости у богатству и условима живота.Етатизам се може поделити на два главна правца:

1.Државни социјализам који укида приватну својину и иницијативу, и који представаља систем супростављен систему слободног тржишта и приватног предузетништва.У том систему држава преузима функцију приватних предузетника, а државно економско планирање функцију слободног тржишта.Ако постоје нека независна тржишта у оквиру овог система, она су или маргинализована и постоје само као концесија државе или сведена на сиву економијуу, Пример за овај систем је совјетски економски систем.Овај систем је крајем 20. Века доживео крах.

2.Држава благостања (на енглеском:welfare state), као етатистички средњи или трећи пут између система слободног тржишта.Овај облик етатизма представља читав спектар економских опција и облика државног интервенционизма, од којих се неки приближавају систему државног социјализма, а неки систему слободног тржишта.У овом систему постоје у разној мери приватна својина и иницијатива али су они ограничени државно регулативом а тржишни процеси спутани државном интервенцијом.Системи овога типа, иако у периодима криза и опадања,ипак су веома жилави.Може се рећи да је упркос свему етатистички средњи пут доминантан. Они привредни системи, који према суду савремених апологета слободног тржишта сматрају економски најслободнијим ипак садрже значајне елементе државне регулативе у економији.Државу благостања су зановали Бизмарк и Ласал у немачкој у 19. Веку.

Заговорници овога система се налазе на целом спектру од левице преко центра деснице, изузимајући са једне стране либерале, односно либертеријанце и комунисте и анархосиндикалисте са друге стране.Либерали с једне и комунисти и анархосиндикалисти са друге стране , подједнако одлучно одбацују етатистички средњи пут државе благостања, наводећи аргументе против који се, на први поглед, међусобно логички искључују, тј не могу истовремено бити истинити и аргументи либерала, са једне стране и аргументи комуниста са друге стране против етатизма државе благостања.Либерали етатизам државе благостања сматрају социјализмом односно комунизмом или путем ка њему,а комунисти и анархосиндикалисти га сматрају Капитализмом или путем ка њему.Решење које предлажу комунисти и анархосиндикаслисти се може назвати именом:Комунистичко решење економског питања.Решење које предлажу и заступају либерали може се назвати именом: Тржишно решење. Решење које предлажу разне школе државе благостања може се назвати именом:Етатистичко или интервенционистичко решење.

У бици економских идеја етатизам државе благостања опстаје упркос теоријском опвргавању од стране либералних и комунистички опонената, баш као и што тај етатизам никако да обезбеди хармонију између економске слободе и социјалне солидарности, а што је циљ свих његових облика и обећање свих његових заступника широм идејно-политичког спектра од деснице преко центра до левице.

Зато се критичари и противници етатизма државе благостања, у зависности шта преферирају опредељују за либерализам или либертеријанизам с једне или државни социјализам и комунизам са друге стране.

Рочделски радници су , у почетку, не бивајући свесни извршили једну крајње радикалну , не само економску , него и идејну револуцију и показали да је могуће , у оквиру слободног тржишта и приватног предузетништва , не укидајући приватну својину и робноновчане основе, развити економски однос између људи који је заснован на солидарности и узајмној помоћи, а који није утопистички, него економски делотворан и као такав поправља и побољшава материјални положај радника, и уопште економски нижих слојева друштва

.Економски систем који помирује аргументе негирања система супротне стране и то аргументе либерала против етатизма и комунизма с једне и аргументе комуниста и етатиста против слободног тржишта с друге стране је Задружни систем, као добровољна заједница удружених задруга и задружних савеза у свим оним привредним областима које задругарство може да преузме и у којима може да буде алтернатива приватном сектору економије.То помирење је првенствено на практичном делотворном економском плана, постојањем задруга и задружних система у оквиру тржишне привреде као делотворног задружног сектора економије.Примери таквог сектора су системи ѕадруга у Италију, у области Емилија-Ромања и Задружна корпорација Мондаргон и са њом повезан задружни трговински ланац Ероски у Шпанији.

Задругарство је алтернатива и етатизму државе благостања и тоталитарном марксистичком етатизму. Задругарство је слободан избор људи који желе да буду у задржном систему.Без слободног избора и добровољности нема задругарства.Злоупотреба идеје и задружног система од стране комуниста, анрахосиндикалиста и етатиста, увек је водила ка опадању и нестајању задругарства. Међу присталицама и утемељитељима задругарства је било либерала. Манчестерски либерали, Кобден и Брајт су имали симпатије према Рочделским пионирима,а немачки либерали Еуген Рихтер и Херман Шулце Делич су у доба Бизмаркове државе благостања, били активни у задружном покрету.Еуген Рихтер је написао књигу о рочделском задружном покрету који је и зачетак савременог светског задругарства,а Шулце Делич је засновао задружни покрет у банкарском сектору, оснивајући штедно-кредитне задруге у Немачкој.

Задругарство може да делује у пуној мери само у оквиру либералног поретка и слободне тржишне привреде.У погледу на економске слободе, слободарско неутрално задругарство има исти поглед као и либерализам. Са друге стране, задругарство је покрет економски слабих и немоћних, и није засновано на трци за профитом,као циљем по себи , него за одрживим економским опстанком у оквиру тржишне привреде и тржишног формирања цена.Оно је делотворно у оним областима живота где приватни капитал нема интереса да уђе и делује. Задругарство је либертеријански, слободарски средњи пут између етатизма комунизма и етатизма државе благостања с једне и либералне тржишне привреде , без социјалне солидарности и одговорности са друге стране. Задружни систем је Задружно решење, али решење у оквиру једног слободног тржишта , а не облик социјализма или пут ка комунизму.

Задружно решење је добровољни избор и пут свих оних који усвајају задружне принципе.

Комунисти силом намећу некомунистима њихов систем и режим.Етатисти свих боја путем законодавства и политичким манипулацијама намећу систем у коме држава регулише приватне планове и иницијативе појединаца и тиме гуши економске слободе и приватну иницијативу.

Задругари, добровољно , преко задруга и задружних савеза сарађују једни са другима, а не намећу ништа од задружног система и задругарства онима који нису чланови задруга.

У садашњим условима у свету, задругарство се показало као покрет који није настао као део нечијег плана, него као резултат спонтаних одговора на тешку економску ситуацију доба када је средином 19, века настао у Енглеској као и у каснијим временима до данас.

Задругарство је присутно и делује у оним секторима привреде где је успешно, као например задругарство потрошача тј потрошачко задругарство у сектору трговине. Оно није конкуренција у другим секторима економије, где се за превагу боре приватни и етатистички сектор економије, уколико услови пословања у том сектори нису повољни за кооперативизацију тог сектора економије. Систем слободног тржишта с једне и системи етатизма с друге стране имају претензију на свеобухватност у односу на све економске секторе. Задругарство на ту свеобухватност не претендује, него уважава постојање приватне иницијативе у секторима економије где оно само не може да буде присутно.Са друге стране задругарство има могућност да кооперативизује државни сектор економије, тј преузме многе делове државног економског сектора који се односе на инфраструктуру и јавна предузећа.

Задругарство, има ограничења, наметнута било од стране државе било од стране приватних интересних група повезаних са државом, а слабости потичу услед одступања од задружних принципа.

Упркос ограничењима и слабостима решење које нуди задругарство нема алтернативу за економски слабе слојеве. Остаје да људи који припадају тим слојевима друштва препознају решење које су после доста лутања пронашли рочделски пионири-Задружно решење.И многи су пронашли задружно решење о чему сведочи развој светског задружног покрета од доба Рочделских задружних пионира до данас.

Задружно решење је делотворно решење за све оне људе који желе путем сарадње –синергијски да реше многе економске и социјалне проблема,а ти људи су већина у Србији и свету.За њих, а то смо и сви ми који признајемо задружне принципе и делотворност задругарства, признајући и приватну својину и тржиште и солидарност, Задружно решење нема алтернативу.

Будимо за Задружно решење,