Приватна својина је економска основа људског друштва.Она омогућава слободну размену економских добара и услуга, односно постојање тржишта које ту размену омогућава.Приватна својина и тржиште настају постепено током историје грехопада као последице тежње људи за одржањем, а по Божјем старању-Промислу.Постоји и колективна својина у раним периодима записане историје.
У античкој традицији постоји сећање на златно доба ране историје човечанства када је својина била општа, колективна.Она постепену уступа место приватној својини.
Индустријска револуција започета у 18 веку у Енглеској је довела до развоја савремне европске и светске цивилизације.Систем приватне својине, развијеног робноновчаног тржишта макар и у оквиру државне регулативе, познат као капитализам , од доба ренесансе почео се развијати до фазе када је у 19 веку у Енглеској прерастао у тзв слободни капитализам са развијеном индивидуалном иницијативом уз режим слободне трговине.То је доба тзв манчестерског либерализма, покрета за слободну трговину, против протекционизма и владиног интервенционизма у економији, познатог у економској историји и теорији као меркантилизам.За утемељиваче либералне школе економије узимају се француски економисти-физиократи и Адам Смит и Давид Рикардо.
Развој либералног капитализма је имао и опоненте кроз разне правце социјализма и комунизма, чији је истакнути представник у Енглеској у 19. Веку био Роберт Овен, иначе приватни предузетник-тј капиталиста.
Доба индустријског развоја у Eнглеској је поред долазећег либерализма донело и први раднички покрет-чартизам.У малом енглеском граду Рочделу,близу Манчестера, група незапослени ткачких радника, присталица чартистичког покрета је у доба младог либералног капитализма, суочивши се са како неуспехом политичке акције чартизма, и безперспективношћу овенистичке утопије, оставши без запослења, започела је праву економски делотворну револуцију на задружним принципима.Задруге су и раније постојале у Енглеској,али су биле кратког века јер нису биле устројене као економски одрживе него као утопистичке организације.
Потрошачка задруга рочделских радника је у историји светског задругарства позната под називом Друштво честитих рочделских пионира, и образац је за потрошачко задругарство. Рочделски принципи задружног пословања су:
1.Роба се члановима задруге продаје за готов новац
2.Задруга набавља робу на велико и продаје члановима задруге по тржишној цени
3.Роба се продаје само члановима задруге.Код неких потрошачких задруга постоји и одступање од овог принципа.
4.Сваки задругар прима вишак, односно добит од продаје, не према уложеном капиталу него према вредности купљене робе преко задруге..
5.Задругари део средстава улажу у резервни фонд задруге, чиме се увећава капитал задруге.
6.Део вишка од продаје служи за исплаћивање камате на уложени капитал, која је ограничена и ниска.У задрузи капитал се сматра уштеђевином и њему не припада дивиденда.
Начелом поделе вишка према трговини и ограничењем камате на капитал који се сматра уштеђевином, потрошачка задруга се битно разликује од профитерског приватног трговинског предузећа, где се на основу уложеног капитала добија дивиденда акционара и власника трговачког предузећа. Капиталистичко трговачко предузеће је власништво приватника ,тј акционара а задруга власништво самих потрошача, чланова задруге.
Ово су економски принципи потрошачких задруга. Остали принципи су; политичка неутралност, отворено чланство, задружно образовање чланова, у организацији задруге и управљање по принципу један човек-један глас. По угледу на рочделску задругу, у Великој Британији се раширио покрет потрошачког задругарства.
Рочделски задружни покрет је имао подршку британске јавности и постојао је политички консензус о користи задругарства.Истакнути представници Мнчестерске економске школе и заговорници либералног капитализма и слободне трговине Ричард Кобден и Џон Брајт су имали симпатије за рочделски покрет. Истакнути економиста Џон Стјуарт Мил је подржавао задругарство.Интереснатно је да Роберт Овен није имао симпатија за рочдеслски покрет иако су његове идеје имале утицаја на рочделске задружне пионире.
Рочделски задружни пионири су имали визију оснивања предузећа у власништву задруге, а која је и остварена током развоја потрошачког задругарства у Великој Британији, Швајцарској, Француској, Шведској и другим земљама. Рочделски задружни пионири су захваљујући принципу издвајања добити у резервни фонд задруге основали бакалнице, месарнице, продавнице штофа, капа, обуће, одела, задружне радионице, друштва за негу у случају болести и помоћ породици, станове за чланове, библиотеке, школе и читаонице. Издвајање за задружно образовање је била важна ставка Рочделских пионира. По угледу на рочделске пионире, савези потрошаких задруга су оснивали фабрике и пољопривредна добра за потребе задругара.
Задругарство у свим својим облицима (потрошачко, штедно-кредитно, земљорадничко, стамбено идр) је од оснивања Рочделске задруге до данас постало значајан алтернативни економски сектор у земљама као што су Велика Британија, САД, Италија, Шпанија, Шведска, Француска, Швајцарска, Немачка и друге земље са развијеном тржишном привредом. Потрошачка задруга је продавница а уједно и штедионица и инвестициони фонд, у власништву задругара.
Пре Другог светског рата у Краљевини Југославији је постојало развијено потрошачко земљорадничко и градско задругарство заједно са осталим видовима задругарства. Доласком комуниста на власт, задругарство засновано на рочделским и међународно признатим задружним принципима је укинуто и замењено привидом од задругарства, у служби државе, тј комунистичког режима. Задружна имовина је и фактички и формално укинута национализацијом и укидањем предратних задружних савеза. Задругарство, је делимично обновљено после укидања друштвене својине, крајем осамдесетих година 20. века, а данас, у условима обнове и државног фаворизовања домаћих и страних трговинских ланаца и компанија је на маргинама у свим својим облицима, и у лаганом нестајању.
У оквиру привредног система заснованог на слободном тржишту и приватној својини који и присталице и противници тога система називају именом капитализам, покретач економског живота је профит и увећање личног богатсва ради лагодности живота.Тај покретач је и мотив прдузетништва.
Према учењу присталица класичноог либерализма , чији су представаници физиократи,Адам Смит,Давид Рикардо,, Манчестерски либерали Ричард Кобден и Џон Брајт, Фредерик Бастија,Ив Гијо у Француској и школа субјективне теорије вредности-аутсријска економска школа Карла Менгера, Еугена фон Бем Баверка, Фридриха Визера Лудвига фон Мизеса и Фридриха Хајека, као и чикашка школа и Милтон Фридман, и савремени неолиберали и либертеријанци, -слободно тржиште је најбољи регулатор економских односа међу људима и услов напретка, а свака државна интервенција у економији је штетна и смањује привредни раст и економске и личне слободе појединаца и развој људске цивилизације.Следећи Адама Смита, заступници либералне економске школе заступају став о невидљивој руци слободног тржишта као најбољем механизму усмеравања економских добара и најбољем начину уређивања економских односа међу људима.Према њима слободно тржиште је најбољи облик сарадње међу људима.
Економски планови и државна регулатива ограничавају економске слободе и према либералима предстваљају пут у економско и политичко ропство.
Према либералима, слободно тржиште је најбољи привредни оквир за сиромашне слојеве јер омогућава развој капитализма, условљава технолошки развој и спасава од беде немоћне слојеве јер увећава богатство друштва, повећавајући животни стандард и тиме доводи до смањења сиромаштва.
Противници либерализма, социјалисти утописти, Карл Маркс и марксистички комунизам, анархисти и анархосиндикалисти, социјалдемократе, десни социјалисти-корпоратисти, интервенционистичке школе економије попут немачке историјске школе, фабијански и гилдски (еснафски) социјалисти и заговорници етатизма уопште као средњег пута су противници учења о Невидљивој руци и сматрају да је државна интервенција неопходна ради регулисања хаоса слободног тржишта, ради прерасподеле богатства од богатих ка сиромашнима уз државно посредништво, ради отклањања или ублажавања , односно смањивања неједнакости у богатству и условима живота.Етатизам се може поделити на два главна правца:
1.Државни социјализам који укида приватну својину и иницијативу, и који представаља систем супростављен систему слободног тржишта и приватног предузетништва.У том систему држава преузима функцију приватних предузетника, а државно економско планирање функцију слободног тржишта.Ако постоје нека независна тржишта у оквиру овог система, она су или маргинализована и постоје само као концесија државе или сведена на сиву економијуу, Пример за овај систем је совјетски економски систем.Овај систем је крајем 20. Века доживео крах.
2.Држава благостања (на енглеском:welfare state), као етатистички средњи или трећи пут између система слободног тржишта.Овај облик етатизма представља читав спектар економских опција и облика државног интервенционизма, од којих се неки приближавају систему државног социјализма, а неки систему слободног тржишта.У овом систему постоје у разној мери приватна својина и иницијатива али су они ограничени државно регулативом а тржишни процеси спутани државном интервенцијом.Системи овога типа, иако у периодима криза и опадања,ипак су веома жилави.Може се рећи да је упркос свему етатистички средњи пут доминантан. Они привредни системи, који према суду савремених апологета слободног тржишта сматрају економски најслободнијим ипак садрже значајне елементе државне регулативе у економији.Државу благостања су зановали Бизмарк и Ласал у немачкој у 19. Веку.
Заговорници овога система се налазе на целом спектру од левице преко центра деснице, изузимајући са једне стране либерале, односно либертеријанце и комунисте и анархосиндикалисте са друге стране.Либерали с једне и комунисти и анархосиндикалисти са друге стране , подједнако одлучно одбацују етатистички средњи пут државе благостања, наводећи аргументе против који се, на први поглед, међусобно логички искључују, тј не могу истовремено бити истинити и аргументи либерала, са једне стране и аргументи комуниста са друге стране против етатизма државе благостања.Либерали етатизам државе благостања сматрају социјализмом односно комунизмом или путем ка њему,а комунисти и анархосиндикалисти га сматрају Капитализмом или путем ка њему.Решење које предлажу комунисти и анархосиндикаслисти се може назвати именом:Комунистичко решење економског питања.Решење које предлажу и заступају либерали може се назвати именом: Тржишно решење. Решење које предлажу разне школе државе благостања може се назвати именом:Етатистичко или интервенционистичко решење.
У бици економских идеја етатизам државе благостања опстаје упркос теоријском опвргавању од стране либералних и комунистички опонената, баш као и што тај етатизам никако да обезбеди хармонију између економске слободе и социјалне солидарности, а што је циљ свих његових облика и обећање свих његових заступника широм идејно-политичког спектра од деснице преко центра до левице.
Зато се критичари и противници етатизма државе благостања, у зависности шта преферирају опредељују за либерализам или либертеријанизам с једне или државни социјализам и комунизам са друге стране.
Рочделски радници су , у почетку, не бивајући свесни извршили једну крајње радикалну , не само економску , него и идејну револуцију и показали да је могуће , у оквиру слободног тржишта и приватног предузетништва , не укидајући приватну својину и робноновчане основе, развити економски однос између људи који је заснован на солидарности и узајмној помоћи, а који није утопистички, него економски делотворан и као такав поправља и побољшава материјални положај радника, и уопште економски нижих слојева друштва
.Економски систем који помирује аргументе негирања система супротне стране и то аргументе либерала против етатизма и комунизма с једне и аргументе комуниста и етатиста против слободног тржишта с друге стране је Задружни систем, као добровољна заједница удружених задруга и задружних савеза у свим оним привредним областима које задругарство може да преузме и у којима може да буде алтернатива приватном сектору економије.То помирење је првенствено на практичном делотворном економском плана, постојањем задруга и задружних система у оквиру тржишне привреде као делотворног задружног сектора економије.Примери таквог сектора су системи ѕадруга у Италију, у области Емилија-Ромања и Задружна корпорација Мондаргон и са њом повезан задружни трговински ланац Ероски у Шпанији.
Задругарство је алтернатива и етатизму државе благостања и тоталитарном марксистичком етатизму. Задругарство је слободан избор људи који желе да буду у задржном систему.Без слободног избора и добровољности нема задругарства.Злоупотреба идеје и задружног система од стране комуниста, анрахосиндикалиста и етатиста, увек је водила ка опадању и нестајању задругарства. Међу присталицама и утемељитељима задругарства је било либерала. Манчестерски либерали, Кобден и Брајт су имали симпатије према Рочделским пионирима,а немачки либерали Еуген Рихтер и Херман Шулце Делич су у доба Бизмаркове државе благостања, били активни у задружном покрету.Еуген Рихтер је написао књигу о рочделском задружном покрету који је и зачетак савременог светског задругарства,а Шулце Делич је засновао задружни покрет у банкарском сектору, оснивајући штедно-кредитне задруге у Немачкој.
Задругарство може да делује у пуној мери само у оквиру либералног поретка и слободне тржишне привреде.У погледу на економске слободе, слободарско неутрално задругарство има исти поглед као и либерализам. Са друге стране, задругарство је покрет економски слабих и немоћних, и није засновано на трци за профитом,као циљем по себи , него за одрживим економским опстанком у оквиру тржишне привреде и тржишног формирања цена.Оно је делотворно у оним областима живота где приватни капитал нема интереса да уђе и делује. Задругарство је либертеријански, слободарски средњи пут између етатизма комунизма и етатизма државе благостања с једне и либералне тржишне привреде , без социјалне солидарности и одговорности са друге стране. Задружни систем је Задружно решење, али решење у оквиру једног слободног тржишта , а не облик социјализма или пут ка комунизму.
Задружно решење је добровољни избор и пут свих оних који усвајају задружне принципе.
Комунисти силом намећу некомунистима њихов систем и режим.Етатисти свих боја путем законодавства и политичким манипулацијама намећу систем у коме држава регулише приватне планове и иницијативе појединаца и тиме гуши економске слободе и приватну иницијативу.
Задругари, добровољно , преко задруга и задружних савеза сарађују једни са другима, а не намећу ништа од задружног система и задругарства онима који нису чланови задруга.
У садашњим условима у свету, задругарство се показало као покрет који није настао као део нечијег плана, него као резултат спонтаних одговора на тешку економску ситуацију доба када је средином 19, века настао у Енглеској као и у каснијим временима до данас.
Задругарство је присутно и делује у оним секторима привреде где је успешно, као например задругарство потрошача тј потрошачко задругарство у сектору трговине. Оно није конкуренција у другим секторима економије, где се за превагу боре приватни и етатистички сектор економије, уколико услови пословања у том сектори нису повољни за кооперативизацију тог сектора економије. Систем слободног тржишта с једне и системи етатизма с друге стране имају претензију на свеобухватност у односу на све економске секторе. Задругарство на ту свеобухватност не претендује, него уважава постојање приватне иницијативе у секторима економије где оно само не може да буде присутно.Са друге стране задругарство има могућност да кооперативизује државни сектор економије, тј преузме многе делове државног економског сектора који се односе на инфраструктуру и јавна предузећа.
Задругарство, има ограничења, наметнута било од стране државе било од стране приватних интересних група повезаних са државом, а слабости потичу услед одступања од задружних принципа.
Упркос ограничењима и слабостима решење које нуди задругарство нема алтернативу за економски слабе слојеве. Остаје да људи који припадају тим слојевима друштва препознају решење које су после доста лутања пронашли рочделски пионири-Задружно решење.И многи су пронашли задружно решење о чему сведочи развој светског задружног покрета од доба Рочделских задружних пионира до данас.
Задружно решење је делотворно решење за све оне људе који желе путем сарадње –синергијски да реше многе економске и социјалне проблема,а ти људи су већина у Србији и свету.За њих, а то смо и сви ми који признајемо задружне принципе и делотворност задругарства, признајући и приватну својину и тржиште и солидарност, Задружно решење нема алтернативу.
Будимо за Задружно решење,