Покрет потрошачког задругарствa је алтернатива класичном трговинском предузећу заснованом на приватном власништву и профитном мотиву, у условима тржишне стихије слободног тржиштa.
Француски економиста Шарл Жид (1847-1932), теоретичар задругарства и присталица задружног програма потрошачког задругарства-Кооперативизма у књизи: Потрошачке задруге је написао:
Уопштено говорећи , потрошачка задруга постоји кад год се више лица , осећајући исту потребу, удруже да је заједничким средствима задовоље боље него што би то могла учинити личним средствима. Излазило би дакле из ове дефиниције, да свака потрошачка задруга има за циљ производњу, јер да би се подмирила ма каква потреба, треба најпре произвести. И, у ствари, то је заиста циљ потрошачке задруге, али стварно доспева дотле тек на високом степену свога развитка. За почетак, она се задовољава да купује оно што је потребно њеним члановима: она је трговац дуго пре него што постане фабрикант.
Задружни покрет је покрет економске Узајамности у циљу стaвљања капитала у службу потрошачима и заједнице , а не у служби профита и богаћења приватних сопственика капиталних добара и трговинских ланаца. Покрет потрошачког задругарства је постао економски делотворан оснивањем успешне потрошачке задруге у енглеском граду Рочделу, 1844. Група незапослених ткачких радника у Рочделу, који су припадали чартистичком покрету а од којих су неки били ученици Роберта Овена, социјалисте-утописте, су, одустајући од политичке борбе, предузели економски корак за побољшање материјалних услова живота оснивајући потрошачку задругу, засновану на принципима су усвојени као принципи рада потрошачких задруга, и који су се одржали до данас, због своје реалистичности и економске делетворности. И пре рочделске задруге , осниване су потрошачке задруге у Великој Британији али нису имаале успеха. Потрошачка задруга рочделских радника је у историји светског задругарства позната под називом Друштво рочделских честитих пионира , и образац је за потрошачко задругарство. Рочделски принципи задружног пословања су:
1.Роба се члановима задруге продаје за готов новац
2.Задруга набавља робу на велико и продаје члановима задруге по тржишној цени
3.Роба се продаје само члановима задруге. Код неких потрошачких задруга постоји и одступање од овог принципа.
4.Сваки задругар прима вишак, односно добит од продаје, не према уложеном капиталу него према вредности купљене робе преко задруге.
5.Задругари део средстава улажу у резервни фонд задруге, чиме се увећава капитал задруге.
6.Део вишка од продаје служи за исплаћивање камате на уложени капитал, која је ограничена и ниска.У задрузи капитал се сматра уштеђевином и њему не припаада дивиденда.
Начелом поделе вишка према трговини и ограничењем камате на капитал који се сматра уштеђевином, потрошачка задруга се битно разликује од профитерске капиталистичког трговинског предузећа, где се на основу уложеног капитала добија дивиденда акционара и власника трговачког предузећа. Капиталистичко трговачко предузеће је власништво приватника ,тј акционара а задруга власништво самих потрошача, чланова задруге.
Ово су економски принципи потрошачких задруга. Остали принципи су; политичка неутралност, отворено чланство, задружно образовање чланова, у организацији задруге и управљање по принципу један човек-један глас. По угледу на рочделску потрошачку задругу, у Великој Британији се раширио покрет потрошачког задругарства. Рочделски задружни пионири су имали визију оснивања предузећа у власништву задруге, а која је и остварена током развоја потрошачког задругарства у Великој Британији, Швајцарској, Француској, Шведској и другим земљама. Рочделски задружни пионири су захваљујући принципу издвајања добити у резервни фонд задруге основали бакалнице, месарнице, продавнице штофа, капа, обуће, одела, задружне радионице, друштва за негу у случају болести и помоћ породици, станове за чланове, библиотеке, школе и читаонице. Издвајање за задружно образовање је била важна ставка Рочделских пионира. По угледу на Рочделске пионире, савези потрошачких задруга су оснивали фабрике и пољопривредна добра за потребе задругара. О потреби да потрошачко задругарство преузме економске функције производње, Шарл Жид је написао:
Ако маса задругара тражи од задругарства само средство да се боље живи,има их мали број у свим земљама где се задружни покрет раширио у извесној мери , који очекују од њега нешто више:остварити што више правде у економским односима.Нису се тек тако рождалски ткачи хтели назвати пионири „Праведним“ Пионирима. Они се не задовољавају да траже од задругарства повећање удобности за мало имућне класе...они су сагласни да у њему виде средство економског преображаја, не само у области размене, већ и у области производње и поделе богаства.
Жид наводи речи из манифеста Рочделских Пионира:
Предузети производњу артикала за које Задруга буде сматрала као згодно производити их, да би пружила рада оним својим члановима који би били у беспослици или који би патили ос сталног обарања надница.
Купити или узети под закуп земљу коју би обрађивали њени незапослени чланови или чија би најамница била недовољна.
Дакле Рочделски Пионири су изложили задружни економски програм који је основа Кооперативистичке Школе Шарла Жида-тј Кооперативизма . Кооперативизам је програм развоја потрошачког задругарства у циљу преузимања трговине, а затим и производње добара од стране задружних савеза. Кооперативизам је познат и као задружни федерализам.
Задругарство у свим својим облицима (потрошачко, штедно-кредитно, земљорадничко, стамбено идр) је од оснивања Рочделске задруге до данас постало значајан алтернативни економски сектор у земљама као што су Велика Британија, САД, Италија, Шпанија, Шведска, Француска, Швајцарска, Немачка и друге земље са развијеном тржишном привредом. Потрошачка задруга је продавница а уједно и штедионица и инвестициони фонд, у власништву задругара.
Пре Другог светског рата у Краљевини Југославији је постојало развијено потрошачко земљорадничко и градско задругарство заједно са осталим видовима задругарства.
Задружне организације су у оквиру програма задружног образовања популарисале мисао и праксу кооперативизма Шарла Жида и других задружних аутора, теоретичара и практичара, који су били присталице потрошачког задругарства, и објављивале су публикације кооперативиста.
Амерички лекар др Џемс Питер Ворбас (1866-1957), задружни делатник, Задружног савеза САД, сарадник Шарла Жида и присталица кооперативизма и задружни писац је у предговору српском издању књиге Задружна Демократија написао:
Економски свет доведен је у стање кризе услед занемаривања потрошача. Главна пажња је била обраћена на производњу. Капиталист се трудио да што више заради. Циљ радника је пак добра надница. Резултат је био усавршеност машина, експанзија произвођачких метода и способност задовољавања свих људских потреба,како се никада пре тога није ни сањало.Трка за профитом и високим надницама карактеришу епоху која се ево ближи своме крају. Потрошач је био занемарен и експлоатисан од ових произвођачких сила. Неорганизован потрошач био је што и мутна вода, у којој је могао свако да лови по својој вољи. Чим профит (зарада) као мотив престане да служи народу као социјални инструмент, јављају се две друштвене организације да приме његове функције.Једна је политичка држава, друга добровољна , неполитичка организација народа у задружном покрету. Један принцип је принудна државна идеја;други је идеја слободног и добровољног удруживања.
У реорганизацији друштва које настаје, поставља се следеће питање од првокласне важности: Може ли потрошач да води сам своје послове ефикасно, или ће бити вечити мамац приватних интереса оних, који хоће да зараде, или ће пак морати безлична држава да чини у место њега? На ово питање одговарају задруге у којима је народ доказао своју способност да може сам свршавати и водити своје послове.Оне почињу са снабдевањем животним потребама као: храном, оделом, рубљем и домовима и све се више приближују другим добрима, које потребујемо. Али је много важнија чињеница, да се оне путем искуства оспособљавају у техници инабављања и снабдевања добрима у интересу потрошача. Затим следује удруживање задруга у савезе, а потом у главне набављачке задруге. Овде задругарство стиче искуство у вођењу великих предузећа. Са овим иде упоредо производња за употребу-производња у сопственим радионицама и фабрикама за сопствену, неспекулативну употребу.
Кооперативисти Жид и Ворбас су у потрошачком задругарству видели могућност за економски преображај друштва.
Тоталитарни покрети и режими левог и десног социјализма 20 века, комунисти, фашисти и нацисти, су спутавали или потпуно онемугућавали и основни рад потрошачких задруга.Уједно ти режими и покрети су били одлучни у негирању кооперативизма као средства економске обнове и прображаја, нудећи своје верзије државне контроле и репресије над економијом и потрошачима, као наводно решење социјалних и економских проблема у друштву.У земљама глобалног Запада, задружни сектор економије је до данас опстао у оквиру тржишне привреде као алтернативни сектор економије у односу на приватни и државни сектор.У развијеним земљама Запада, као што су: Велика Британија, Немачка, Француска, Шпанија, Швајцарска, Шведска и Италија, постоје јаки задружни савези потрошачких и кредитних задруга.
Доласком комуниста на власт у бившој Југославији 1944-1945, задругарство које је деловало до 1941 и било засновано на рочделским и међународно признатим задружним принципима, је укинуто и замењено привидом од задругарства, у служби државе, тј комунистичког режима. Задружна имовина је и фактички и формално укинута национализацијом и укидањем предратних задружних савеза. Задругарство, је делимично обновљено после укидања друштвене својине, крајем осамдесетих година 20. века, а данас, у условима обнове и државног фаворизовања домаћих и страних трговинских ланаца и компанија је на маргинама у свим својим облицима, и у лаганом нестајању.
За православне Србе и Србкиње потрошачко задругарство, је пут из економске маргинализације, алтернатива наметнутим, и од државе фаворизованим домаћим и страним трговинским капиталистичким ланцима, и пут економске обнове. Без познавања идеје Кооперативизма, односно кооперативистичког програма, таква обнова није могућа. Кооперативистички програм даје добру основу за осмишљавање задружног економског пута из беде и основу за стварање алтернативне задружне економије у оквиру садашњег постојећег система који је комбинација државне репересије мале и средње приватне и задружне економије и профитно мотивисане производње и трговине .
Кооперативизам и као теорија и као пракса која се изражава у постојању алтернативног задружног сектора економије је истински и одрживи Средњи Пут између либералног капитализма са једне и Етатизма свих врста, са друге стране. Кооперативизам је пут економске обнове и привредног подизања свих слабих у оквиру тржишне економије..
Обнова потрошачких задруга, и стварање пословних савеза задруга, односно јаког задружног сектора економије је, за свесне православне Србе и Србкиње, оне који су присталице задругарства, смислен кооперативистички економски програм препорода и преузимања економског живота у своје руке.
Рочделски задружни пионири